Perica, Vjekoslav i Velikonja, Mitja – Nebeska Jugoslavija. Interakcije političkih mitologija i pop-kulture

perica_nebeska_yuPerica, Vjekoslav i Velikonja, Mitja – Nebeska Jugoslavija. Interakcije političkih mitologija i pop-kulture

2012. god. Str. 278

Cena: 800 din.

 

 

 

 

Vje­ko­slav Pe­ri­ca (1955) je re­dov­ni pro­fe­sor na Od­sje­ku za po­vi­jest Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Ri­je­ci. Dok­to­ri­rao je isto­ri­ju 1998. na Uni­ver­sity of Min­ne­so­ta Twin Ci­ti­es. Autor je ne­ko­li­ko knji­ga, od ko­jih su dve ob­ja­vlje­ne u Bi­bli­o­te­ci XX vek: Bal­kan­ski ido­li. Re­li­gi­ja i na­ci­o­na­li­zam u jug­oslo­ven­skim dr­ža­va­ma (pre­vod s en­gle­skog, 2006) i Sve­ti Pe­tar i Sve­ti Sa­va. Sa­kral­ni sim­bo­li kao me­ta­fo­re po­vi­je­snih pro­mje­na (2009).

Mi­tja Ve­li­ko­nja (1965) je re­dov­ni pro­fe­sor stu­di­ja kul­tu­re i vo­di­telj kul­tu­ro­lo­škog is­tra­ži­vač­kog cen­tra na Fa­kul­tetu dru­štve­nih na­u­ka u Lju­blja­ni. Bio je go­stu­ju­ći pro­fe­sor na Ja­gi­e­lon­skom uni­ver­zi­te­tu u Kra­ko­vu (2002. i 2003) i na Co­lum­bia Uni­ver­sity u New Yor­ku (2009), te go­stu­ju­ći is­tra­ži­vač na Ro­se­mont Col­le­ge u Fi­la­del­fi­ji (2004/2005). U Bi­bli­o­te­ci XX vek ob­ja­vlje­ni su pre­vo­di nje­go­vih knji­ga Evro­za. Kri­ti­ka no­vog evro­cen­tri­zma (2007) i Ti­to­stal­gi­ja (2010).

Ova knji­ga na­sta­la je to­kom stu­dij­skog bo­rav­ka nje­nih auto­ra u Ho­land­skom in­sti­tu­tu za na­pred­ne stu­di­je (NI­AS ) u Va­se­na­ru (Was­se­na­a­r) 2012. go­di­ne.

 

 

Predgovor: SUZE SONJE LOKAR

Ni­šta se ne do­ga­đa slu­čaj­no pa ta­ko valj­da ni ova knji­ga. Do­du­še, u po­čet­ku je iz­gle­da­la tek kao nus­po­ja­va me­đu­na­rod­nog znan­stve­nog pro­jek­ta ko­ji se zvao “Stvar­no i ima­gi­nar­no na da­na­šnjem Bal­ka­nu” (The Real and the Ima­gi­nary in the Con­tem­po­rary Bal­kans). Na tom je pro­jek­tu u aka­dem­skoj go­di­ni 2011/2012 ra­di­lo še­sto­ro znan­stve­ni­ka s ra­znih uni­ver­zi­te­ta u Ni­zo­zem­skoj te ze­mlja­ma biv­še SFRJ. U is­tra­ži­vač­koj in­sti­tu­ci­ji po­zna­toj po skra­će­ni­ci NI­AS u sklo­pu Kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti Ni­zo­zem­ske uvje­ti za rad bi­li su iz­van­red­ni. Tri­de­se­tak ko­le­ga ra­znih pro­fi­la i spe­ci­ja­li­za­ci­ja iz de­se­tak ze­ma­lja jed­ni su dru­ge me­đu­sob­no in­spi­ri­ra­li i po­sti­gli di­na­mič­nu si­ner­gi­ju. Sve se to do­ga­đa­lo u idi­lič­nom mi­ru Par­ka tu­li­pa­na – pre­li­je­pog kam­pu­sa smje­šte­nog u gra­di­ću Was­se­na­a­ru uz oba­lu Sje­ver­nog mo­ra. To je ne­da­le­ko Ha­a­ga či­je smo pred­gra­đe Sche­ve­nin­gen, gdje je smje­šten Me­đu­na­rod­ni tri­bu­nal UN za rat­ne zlo­či­ne u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, mi bal­kan­ski čla­no­vi ovog pro­jek­ta obi­ča­va­li na­zi­va­ti glav­nim gra­dom post-Ju­go­sla­vi­je. Te­ma pri­mje­ne me­đu­na­rod­ne prav­de u ra­to­vi­ma 1990-ih ni­je se u na­šem pro­jek­tu mo­gla iz­bje­ći iako smo se ve­ći­na nas ba­vi­li kul­tu­rom i iden­ti­tet­skim mi­je­na­ma u biv­šoj SFRJ, post­ju­go­sla­ven­skim dr­ža­va­ma i pro­ce­som in­ter­ak­ci­je iz­me­đu svih ovih fak­to­ra. Ukrat­ko, gru­pa so­ci­o­lo­ga, po­li­to­lo­ga i po­vje­sni­ča­ra bavila se – ta­ko smo rad­no na­slo­vi­li jed­nu pu­bli­ka­ci­ju – “Tra­ga­njem ne­sret­ne re­gi­je za prav­dom i iden­ti­te­tom” (The Tro­u­bled Re­gion’s Qu­est for Ju­sti­ce and Iden­tity). U tom pro­ce­su ko­a­u­to­ri ove knji­ge ot­kri­li su srod­nost te­ma i pri­stu­pa i ta­ko je na­sta­la ova knji­ga, kao jed­na od tri glav­ne pu­bli­ka­ci­je pro­iz­i­šle iz spo­me­nu­tog ma­tič­nog pro­jek­ta. Ovaj pred­go­vor sam na­pi­sao ja, Vje­ko­slav Pe­ri­ca, ali ga pot­pi­su­je i dru­gi autor knji­ge, Mi­tja Ve­li­ko­nja, ta­ko da se zna da smo obo­ji­ca od­go­vor­ni za sve ide­je i na­vo­de što sli­je­de u ovoj knji­zi i da obo­ji­cu po­ten­ci­jal­ni kri­ti­ča­ri ili obo­ža­va­te­lji ima­ju na­pa­da­ti ili po­hva­li­ti.

Da­ka­ko da znan­stve­ni ra­do­vi ne na­sta­ju pre­ko no­ći; taj je­dan se­me­star ni­po­što ni­je mo­gao bi­ti do­vo­ljan za ovu knji­gu, to je bi­la tek za­vr­šna fa­za ne­če­ga što je prije to­ga bi­lo za­po­če­lo i sva­ki je od dvo­ji­ce auto­ra ra­dio na ovoj i slič­nim te­ma­ma od­ra­ni­je. Ko­le­ga so­ci­o­log i kul­tu­ro­log Mi­tja Ve­li­ko­nja već je ob­ja­vlji­vao ra­do­ve i o sup­kul­tu­ri no­stal­gi­je i nje­nim po­jav­nim ob­li­ci­ma na pro­sto­ri­ma biv­še SFRJ, i o pop kul­tu­ri i rok gla­zbi, te je u ovoj knji­zi ar­ti­ku­li­rao jed­nu in­tri­gant­nu pod­te­mu u sklo­pu to­ga opu­sa ko­ja je po­ve­za­na s op­ćom te­mom ju­go­no­stal­gi­je, ovog pu­ta u po­et­skom i gla­zbe­nom iz­ra­zu mo­ti­va par­ti­zan­skog an­ti­fa­ši­zma i re­vo­lu­ci­o­nar­nog so­ci­ja­li­zma. Kod me­ne, po­vje­sni­ča­ra na­ci­o­na­li­zma, ovom što sam na­pi­sao u ovoj knji­zi pret­ho­di­lo je, pr­vo ne­ko­li­ko kra­ćih neo­bja­vlje­nih tek­sto­va ba­zi­ra­nih na ar­hiv­skim is­tra­ži­va­nji­ma u SAD, u Hr­vat­skoj i Sr­bi­ji, te dru­go, jed­na pre­zen­ta­ci­ja na me­đu­na­rod­noj kon­fe­ren­ci­ji na te­me­lju ru­ko­pi­sa ko­me sam dao rad­ni na­slov “Su­ze So­nje Lo­kar”. Ta me­đu­na­rod­na kon­fe­ren­ci­ja odr­ža­na je u no­vem­bru 2011. u Gra­zu pod po­kro­vi­telj­stvom in­ter­di­sci­pli­nar­nih post­di­plom­skih Stu­di­ja Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe ta­mo­šnjeg uni­ver­zi­te­ta, u po­vo­du 20-go­di­šnji­ce “kra­ja Ju­go­sla­vi­je”. Po­svu­da su bi­li umjet­nič­ki di­zaj­ni­ra­ni cr­no-bi­je­li kon­fe­ren­cij­ski po­ste­ri s fra­zom The End ta­ko da mi je za vri­je­me kon­fe­ren­ci­je ne­ka­ko spon­ta­no u uho ušla i tri da­na zvo­ni­la me­lo­di­ja isto­i­me­ne pje­sme gru­pe The Do­ors, naj­bo­lje zna­ne kao dio sa­und­tra­ka ve­li­kog Cop­po­li­nog film­skog epa Apo­calypse Now. Ali on­da sam u pre­zen­ta­ci­ji ka­zao da mi taj pla­kat iz­gle­da fak­to­graf­ski upi­tan te pri­op­ćio “ot­kri­će” ko­je je u stva­ri jav­na taj­na, na­i­me, da do smr­ti SFRJ ni­je uop­će ni­ka­da do­šlo. Ali s ob­zi­rom da je o to­me na ex-YU pro­sto­ri­ma za­bra­nje­no go­vo­ri­ti (ili zbog to­ga što su Ni­jem­ci­ma ju­go­sla­ven­ski par­ti­za­ni utje­ra­li to­li­ki strah u ko­sti pa se bo­je da ne us­kr­snu), o to­me je od­mah iz­vi­je­stio svo­je či­ta­telj­stvo Frank­fur­ter All­ge­me­ine Ze­i­tung.

Da­kle, htio sam ka­za­ti da umje­sto ne­ka­kve “smr­ti”, kad se ra­di o na­ci­ja­ma, na­la­zi­mo kao i kod nji­ho­vog for­mi­ra­nja du­lji dru­štve­ni pro­ces pro­mje­ne. U dr­ža­va­ma na tlu biv­še SFRJ ta ze­mlja, iako “ži­va po­ko­pa­na”, ipak i da­lje su­dje­lu­je u pro­mje­na­ma i u dru­štvu i u ljud­skim gla­va­ma, dok se post­ju­go­sla­ven­ske tvo­re­vi­ne s mu­kom tru­de po­sta­ti le­gi­tim­ne na­ci­je ka­kva je bi­la nji­ho­va pret­hod­ni­ca u zlat­no do­ba, re­ci­mo od 1950-ih do 1970-ih. Oti­šao sam i da­lje, tvrd­njom da ne­ma ni šan­se da ta na­vod­no mr­tva SFRJ ika­da umre, jer se oko nje u me­đu­vre­me­nu kon­stru­i­ra­la mi­to­lo­gi­ja i to u ne­kim ele­men­ti­ma kro­je­na pre­ma he­roj­sko-mu­če­nič­koj ma­tri­ci ko­sov­ske mi­to­lo­gi­je, na­po­se mi­ta o ta­ko­zva­noj “Ne­be­skoj Sr­bi­ji”, što ga­ran­ti­ra ne­ku vr­stu be­smrt­no­sti. “Ne­be­ska Ju­go­sla­vi­ja” po­ja­vi­la se kao svo­je­vr­sni iza­zov i al­ter­na­ti­va toj srp­skoj na­ci­o­nal­noj mi­to­lo­gi­ji jer je u me­đu­vre­me­nu srp­ski na­ci­o­na­li­zam ot­krio da je sva­ka Ju­go­sla­vi­ja ne­ga­ci­ja Sr­bi­je, pa se u tom dje­lo­mi­ce sla­gao s hr­vat­skim ri­va­lom ko­ji je glav­nim ne­pri­ja­te­lji­ma hr­vat­stva ozna­čio Sr­bi­ju i Ju­go­sla­vi­ju iz­me­đu ko­jih je sta­vio znak jed­na­ko­sti.

I dok bit­ke iz­me­đu ove dvi­je mi­to­lo­gi­je te­ku na ze­mlji u po­pu­lar­noj kul­tu­ri i u saj­ber­spej­su na In­ter­ne­tu, ni bit­ke na ne­be­si­ma iz­me­đu dvi­je ne­be­ske voj­ske he­ro­ja-mu­če­ni­ka ne bi tre­ba­lo is­klju­či­ti. To bi mo­glo iz­gle­da­ti ot­pri­li­ke ova­ko: s jed­ne stra­ne po­stro­je­na je et­nič­ki ho­mo­ge­na sve­to­sav­ska voj­ska, sve br­ka­ti i ko­sma­ti Sr­bi sa sa­blja­ma i bu­zdo­va­ni­ma, slič­ni oni­ma što su 1991. sru­ši­li SFRJ a uz gu­sle ja­vo­ro­ve ih ta­ko osli­ka­li i opje­va­li ne­ki ka­sni­ji sta­nov­ni­ci Sche­ve­nin­ge­na. Na­su­prot nji­ma po­stro­je­na je mul­ti­et­nič­ka eks­ju­go­sla­ven­ska ne­be­ska voj­ska. Tu su par­ti­za­ni s ruč­nim bom­ba­ma i šmaj­se­ri­ma, uz njih post­par­ti­zan­ska ge­ne­ra­ci­ja s elek­trič­nim gi­ta­ra­ma, ko­šar­ka­škim lop­ta­ma i te­ni­skim re­ke­ti­ma. Su­dač­ka troj­ka: Otac, Sin & Duh Sve­ti (Pa­le­sti­na). Ako bi smrt bi­la ci­je­na ula­zni­ce za gle­da­nje ove utak­mi­ce či­ja mi se vi­zi­ja u ma­šti uka­za­la, pri­ja­vlju­jem se za euta­na­zi­ju ko­ju iona­ko po­kri­va hr­vat­sko zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje za ko­mu­ni­ste ko­ji ni­su pre­šli u HDZ.

A do ide­je za tekst pod na­slo­vom “Su­ze So­nje Lo­kar” do­šao sam za­hva­lju­ju­ći vri­jed­nim or­ga­ni­za­to­ri­ma ove kon­fe­ren­ci­je u Gra­zu, na­po­se ko­le­gi Flo­ri­a­nu Bi­e­be­ru, ko­ji su osim nas is­tra­ži­va­ča na ovaj skup po­zva­li “svje­do­ke po­vi­je­sti”, is­tak­nu­te čla­no­ve po­li­tič­kog vod­stva SFRJ u pri­je­lom­nim go­di­na­ma kri­ze i slo­ma 1989.-1991. Me­đu nji­ma je tre­bao bi­ti po­sljed­nji ju­go­sla­ven­ski pre­mjer An­te Mar­ko­vić, ko­ji je ot­ka­zao zbog bo­le­sti, te je iz­nim­no za­ni­mlji­vo glav­no iz­la­ga­nje odr­žao po­sljed­nji mi­ni­star vanj­skih po­slo­va SFRJ Bu­di­mir Lon­čar. Go­vo­ri­li su i Azem Vlla­si, ko­ji je bio pred­sjed­nik or­ga­ni­za­ci­je ko­sov­skih ko­mu­ni­sta pri­je ne­go ga je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić uhap­sio i str­pao u za­tvor, pa za­tim Ci­ril Ri­bi­čič, pr­vi pred­sjed­nik re­for­mi­ra­nih ko­mu­ni­sta Slo­ve­ni­je, Ra­sim Ka­dić iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, i dru­gi. Za­te­kav­ši se pri ruč­ku za sto­lom s Ri­bi­či­čem po­sli­je nje­go­vog na­stu­pa, upi­tao sam ga da li se sje­ća jed­nog de­ta­lja s 14. iz­van­red­nog kon­gre­sa Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je si­ječ­nja 1990. ko­je­ga je de­le­ga­ci­ja Slo­ve­ni­je pr­va na­pu­sti­la (a po­tom i re­for­mi­ra­ni ko­mu­ni­sti Hr­vat­ske), ali je od­la­zak Slo­ve­na­ca iz Mi­lo­še­vi­će­ve Ju­go­sla­vi­je bio upam­ćen ne sa­mo jer su oti­šli pr­vi, ne­go i po čla­ni­ci te de­le­ga­ci­je, dru­ga­ri­ci So­nji Lo­kar. Ona je, na­i­me, pri iz­la­sku slo­ven­ske de­le­ga­ci­je iz kon­gre­sne dvo­ra­ne za­pla­ka­la, ka­me­re su zu­mi­ra­le su­ze a tje­skob­na na­ci­ja pred te­le­vi­zo­ri­ma se pi­ta­la za čim ili za kim to i zbog če­ga dru­ga­ri­ca So­nja pla­če. Ne­ko vri­je­me po­tom htio sam oti­ći u Slo­ve­ni­ju i za­mo­li­ti ko­le­gi­cu So­nju za in­ter­vju, ali u jed­nom tre­nut­ku sam shva­tio da joj ne bi tre­balo do­sa­đi­va­ti. Na­i­me, ne tre­ba uop­će spe­ku­li­ra­ti o po­vo­di­ma za ne­ki emo­ci­o­nal­ni čin jer po­vi­je­sno je re­le­vant­na sa­ma ta sli­ka, kao je­dan od onih di­je­lo­va mo­za­i­ka i iko­no­gra­fi­je tog pri­je­lom­nog po­vi­je­snog mo­men­ta ko­ji osta­ju du­bo­ko ure­za­ni u ko­lek­tiv­nu me­mo­ri­ju. Su­ze So­nje Lo­kar, kao jed­na od onih sli­ka iz po­vi­je­sti ko­je go­vo­re vi­še od ti­su­ću ri­je­či, mo­gu se us­po­re­di­ti pri­mje­ri­ce sa su­za­ma pre­mi­jer­ke In­di­je In­di­re Gand­hi ili pred­sjed­ni­ka Zam­bi­je Ken­net­ha Ka­un­de na Ti­to­vu gro­bu 1980. Ili sa sli­kom sa­ra­jev­skih ne­bo­de­ra u pla­me­nu i di­mu na po­čet­ku ra­ta u BiH 1992. Ili s onim što je u svom ese­ju opi­sao ko­le­ga Ivo Ža­nić, u knji­zi po to­me na­slo­vlje­noj Smrt cr­ve­nog fi­će kad je po­čet­kom ra­ta u Hr­vat­skoj 1991. tenk JNA, kao sim­bol mon­stru­ma ko­je­ga je Ti­to kre­i­rao ne slu­te­ći da će mu sru­ši­ti na­ci­ju, skr­šio još je­dan ma­li ve­li­ki sim­bol – onaj na­rod­ni auto­mo­bil “Za­sta­va 750”. Taj ma­li auto ni­je sim­bol ni­ka­kve na­ci­je ili ide­o­lo­gi­je ne­go ne­če­ga što da­nas iz­gle­da kao do­ba ne­vi­no­sti i sto­ga raz­lo­gom za no­stal­gi­ju – sa suzama ili bez njih.

Ova knji­ga se sa­sto­ji od tri du­lja ese­ja za ko­je je sva­ki pot­pi­sa­ni autor sam od­go­vo­ran. Ali smo u nji­ho­vom sta­pa­nju u cje­li­nu dje­lo­va­li sku­pa te ih na kra­ju kao cje­li­nu “se­ku­lar­no bla­go­slo­vi­li”, ili u pri­je­vo­du, otvo­ri­li kao cje­li­nu či­ta­te­lji­ma i nji­ho­voj po­želj­noj “kri­ti­ci sve­ga po­sto­je­ćeg”. Već je spo­me­nu­to da ta tri ese­ja ko­a­u­to­ri ove knji­ge ni­su ra­di­li po ne­kom pret­hod­nom pla­nu i na­cr­tu, ne­go smo se u jed­nom tre­nut­ku “na­šli”. Tri su se ana­li­ze, kad smo ih sklo­pi­li, ta­ko “po­slo­ži­le” i uza­jam­no do­pu­nja­va­le, is­kri­sta­li­zi­ra­li su se i ci­lje­vi, no­ve per­spek­ti­ve i hi­po­te­ze, a no­ve in­for­ma­ci­je do­pu­ni­le pra­zni­ne u po­sto­je­ćoj znan­stve­noj pro­duk­ci­ji. Na­po­se nam je bi­lo sta­lo da udru­že­nim sna­ga­ma jed­nog so­ci­o­lo­ga/kul­tu­ro­lo­ga i po­vje­sni­ča­ra kul­tu­re da­de­mo do­pri­nos ja­ča­nju i na­ših te­melj­nih di­sci­pli­na, ali i onih no­vi­jih in­ter­di­sci­pli­nar­nih pod­ruč­ja, po­put kul­tu­ral­nih stu­di­ja (na­po­se stu­di­ja po­pu­lar­ne kul­tu­re) i stu­di­ja kul­tu­re sje­ća­nja (cul­tu­ral and me­mory stu­di­es). Ove, na na­šim pro­sto­ri­ma re­la­tiv­no no­vi­je znan­stve­ne per­spek­ti­ve, još uvi­jek su po­pri­lič­no “ne­di­sci­pli­ni­ra­ne”, ako ih su­di­mo pre­ma tra­di­ci­o­nal­nim nor­ma­ma i ka­no­ni­ma. Uz to su i krh­ke u od­no­su na one tra­di­ci­o­nal­ne di­sci­pli­ne dru­štve­nih i hu­ma­ni­stič­kih zna­no­sti i “ušan­če­ne” u uni­ver­zi­tet­skim pro­gra­mi­ma ko­ji na ove “no­vo­ta­ri­je” po­ne­kad gle­da­ju s po­do­zre­njem i kao kon­ku­ren­ci­ju umje­sto kao osvje­že­nje, do­pu­nu, in­te­lek­tu­al­ni iza­zov i pro­dukt no­vog vre­me­na. O to­me naj­bo­lje svje­do­či in­te­res stu­de­na­ta, di­na­mi­ka no­vih is­tra­ži­vač­kih pro­je­ka­ta i pu­bli­ka­ci­ja, pa i to da kla­sič­na štam­pa­na knji­ga po­ma­lo po­sta­je ana­kro­ni­zam kad se ra­di o pre­zen­ta­ci­ji gra­di­va ove vr­ste jer mu vi­še od­go­va­ra tip ta­ko­zva­ne elek­tron­ske knji­ge ili mul­ti­me­di­jal­na pre­zen­ta­ci­ja.