Jansen, Stef – Čežnja u međuvremenu

Stef Jansenjansen_ceznja_C
Čežnja u međuvremenu
„Normalan život“ i država u jednom sarajevskom naselju
Prevela s engleskog Aleksandra Bajazetov
Prvo izdanje: 2020
Strana: 374
Cena: 1200 din.

 

 

Stef Jansen je profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Mančesteru. Od 1996. godine obavio je niz etnografskih istraživanja u postjugoslovenskim zemljama, najpre u Srbiji i u Hrvatskoj, a od 2000. godine prvenstveno u Bosni i Hercegovini. Najvažnije teme kojima se bavi su: uloga države u svakodnevnom životu; nada i cinizam; stvaranje doma i izbeglištvo; post-socijalističke transformacije; politički subjektiviteti, svakodnevna geopolitika i otpor; sećanje i zaboravljanje; (ne)pripadanje i nacija; maskuliniteti; granice. Objavio je veliki broj članaka u periodici i priloga u zbornicima. Priredio je, zajedno sa Stafanom Levingom (Staffan Löfving), zbornik Struggles for Home: Violence, Hope and the Movement of People (Berghahn, 2008), a zajedno sa Čarnom Brković i Vanjom Čelebičić zbornik Negotiating Social Relations in Bosnia and Herzegovina: Semiperpheral Entanglements (Routledge, 2016). U Biblioteci XX vek 2005. godine objavljena je njegova prva knjiga Antinacionalizam: etnografija otpora u Zagrebu i Beogradu.

 

SADRŽAJ

UVOD: Za antropologiju zajedničkih preokupacija – PRVI DEO: Šta je “normalan život? (I. “Normalan život”. Za antropologiju čežnje, II. Dok čekamo autobus. Za antropologiju rastera, III Kako usred rata stvarati raster za “normalan život”? Za antropologiju nade u državu. – DRUGI DEO: Dijagnoza dejtonitis (IV. Prvi simptom: “Nema ovdje sistema. Za antropologiju neuhvatljivog državnog efekta”, V. Drugi simptom:”Tapkamo u mjestu”. Za antropologiju prostorne i vremenske bezizlaznosti. – TREĆI DEO: Kako živeti s dejtonitisom? (VI. Koegzistencija u međuvremenu. Za kritiku dejtonske nepolitike). – EPILOG (Lopatama i brojkama ka “normalnom životu”).

“U dejtonskoj BiH je čekanje, i samo stratifikovano, postalo deo jedne obuhvatnije strategije vladanja: nametanja međuvremena kao okvira u kom se mogu (ili moraju) ostvarivati životni ciljevi. I mada ne verujem da su stratezi u centralama sarajevskih političkih stranaka sedeli i namerno smišljali kako da zadrže ljude u međuvremenu, siguran sam da se korišćenje tog mehanizma bar jednim delom može i mora pripisati dejtonskoj vladajućoj kasti, jer ona ga je zabetonirala i ona ništa nije učinila da se to promeni. Nisam radio ni s vodećim ličnostima političkih stranaka u BiH ni s predstavnicima inostranih agencija na privremenom radu u BiH, ali mislim da je važno da se istakne da je međuvreme bilo (i da u trenutku u kom pišem ovu knjigu nažalost i dalje jeste) njihovo vreme. Dok je dejtonitis za mnoge bio tegoba, za njih je on bio blagoslov, jer su u njemu cinično mogli da čuvaju svoje privilegije. U slučaju domaće dejtonske vladajuće kaste, to se odvijalo kanalima izborne parlamentarne demokratije. Pokušao sam da pokažem da su oba simptoma dejtonitisa njima išla u prilog: “nepostojanje sistema” ojačavalo je kontrolu koju je ova kasta vršila nad ekskluzivnim kanalima za zarađivanje, a “tapkanje u mjestu” onemogućavalo je primenu ma kog “normalnog” kriterijuma na njene postupke, pošto se za sve moglo reći da je ionako samo privremeno. “Preživljavanje”, reč koja se u dejtonskoj BiH često koristila, sugeriše nam kako je teško bilo puko fizičko održavanje u životu, ali ukazuje i na specifičnu temporalnu strukturu u okviru koje se taj život odvija, na neku posebnu razvučenost. Život pogođen dejtonitisom jeste život u međuvremenu. A za većinu je to međuvreme bilo baš, baš zlo vreme.”  (Iz poglavlja “Kako živeti sa dejtonitisom”)