Bejker, Ketrin – Zvuci granice. Popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991

zvuci_graniceBejker, Ketrin – Zvuci granice. Popularna muzika, rat i nacionalizam u Hrvatskoj posle 1991

Naslov originala – Catherine Baker: Sounds of the Borderland. Popular Music, War and Nationalism in Croatia since 1991, Ashgate, 2010.

Preveli s engleskog Igor Cvijanović i Alen Bešić

2011. god. Str.344

Cena: 900 din.

Ke­trin Bej­ker (Cat­he­ri­ne Ba­ker) je di­plo­mi­ra­la isto­ri­ju na Lon­don­skoj ško­li eko­no­mi­je (Lon­don School of Eco­no­mics), a ma­gi­stri­ra­la je i dok­to­ri­ra­la na Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je pri lon­don­skom Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu (School of Sla­vo­nic and East Euro­pean Stu­di­es, Uni­ver­sity Col­le­ge Lon­don).  Od 2008. go­di­ne za­po­sle­na je kao asi­stent na Uni­ver­zi­te­tu u Sa­ut­hemp­to­nu (Uni­ver­sity of So­ut­hamp­ton). Ob­ja­vi­la je ne­ko­li­ko čla­na­ka u ča­so­pi­si­ma kao što su Euro­pe-Asia Stu­di­es, Po­pu­lar Com­mu­ni­ca­tion, Na­ti­o­na­li­ti­es Pa­pers i Na­rod­na umjet­nost. Knji­ga Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land, As­hga­te, 2010) do­no­si za štam­pu pri­re­đen tekst nje­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je. To je  pr­va knji­ga Ke­trin Bej­ker.

Pred­go­vor

Sep­tem­bra 1991. godine go­to­vo svi hr­vat­ski pro­fe­si­o­nal­ni pop mu­zi­ča­ri oku­pi­li su se u jed­nom te­le­vi­zij­skom stu­di­ju da bi u band-aid sti­lu sni­mi­li bud­ni­cu ko­ja će po­sta­ti je­dan od naj­u­spe­šni­jih pro­je­ka­ta no­vo­o­sno­va­ne na­ci­o­nal­ne te­le­vi­zi­je. Oni ma­lo­broj­ni ko­ji se ni­su po­ja­vi­li re­ša­va­li su po­ro­dič­ne kri­ze ili su se oti­snu­li na vla­sti­te tur­ne­je po hr­vat­skoj di­ja­spo­ri gde su sa­ku­plja­li no­vac ka­ko bi do­dat­nim sred­stvi­ma i me­di­cin­skim za­li­ha­ma do­pri­ne­li rat­nom su­ko­bu. Od­sut­ne su bi­le i zve­zde iz dru­gih ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka uz ko­je su slu­ša­o­ci su­per­gru­pe Hr­vat­ski Band Aid ne­sme­ta­no od­ra­sli. Na­jed­nom stra­ni iz­vo­đa­či no­vo­ta­la­snog ro­ka, za­bav­ne i no­vo­kom­po­no­va­ne na­rod­ne mu­zi­ke bi­li su žr­tve, a po­ne­kad i su­ko­blje­ne stra­ne, u sim­bo­lič­nom ra­tu pro­tiv neo­d­re­đe­no­sti, ta­ko­đe uple­te­ni u sve slo­že­ni­je de­fi­ni­ci­je na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta u sop­stve­nim dr­ža­va­ma.

Po­če­tak ra­ta u Hr­vat­skoj u ju­lu 1991. godine obe­le­ži­lo je uče­šće go­to­vo svih do­ma­ćih pro­fe­si­o­nal­nih mu­zi­ča­ra u ta­la­su pa­tri­ot­skog kom­po­no­va­nja. To­kom ne­ko­li­ko na­red­nih me­se­ci moć­ni si­stem dr­žav­ne te­le­vi­zi­je na­sto­jao je da us­po­sta­vi kon­tro­lu nad mu­zi­kom i po­bri­ne se da ona od­ra­ža­va pred­sed­ni­ko­ve dis­kur­se i pri­o­ri­te­te. Ka­ko se po­li­tič­ki im­pe­ra­tiv me­njao to­kom ne­ko­li­ko sle­de­ćih go­di­na, od osi­gu­ra­va­nja na­ci­o­nal­nog op­stan­ka ka kon­so­li­da­ci­ji ho­mo­ge­ne na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce, mu­zič­ka in­du­stri­ja je re­a­go­va­la po­nu­div­ši ne­ko­li­ko vi­do­va “hr­vat­ske” osno­ve na­ci­o­nal­ne po­pu­lar­ne mu­zi­ke. Po­pu­lar­na mu­zi­ka je ta­ko stvo­ri­la iz­vor po­ru­ka o na­ci­ji i, u ne­pre­kid­noj ras­pra­vi o po­re­klu na­rod­ne mu­zi­ke ko­ja je na­dah­nu­la mno­ge pe­sme, na­čin de­fi­ni­sa­nja na­ci­je iz­ri­ču­ći ono što Hr­vat­ska ni­je. Ti eks­pli­cit­ni i im­pli­cit­ni na­ra­ti­vi o na­ci­o­nal­no­sti po­ve­za­li su ne­ko­li­ko eta­pa hr­vat­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta: me­se­ce naj­že­šćih bor­bi 1991. i 1992, učvr­šći­va­nje fron­ta od 1992. do 1995, ne­iz­ve­sne po­sle­rat­ne go­di­ne kad su sim­bo­lič­ni kra­je­vi Is­toč­ne Sla­vo­ni­je na li­ni­ji su­ko­ba još uvek bi­li iz­van hr­vat­skog su­ve­re­ni­te­ta, eufo­ri­ju i ne­sta­bil­nost na kra­ju Tuđ­ma­no­vog re­ži­ma 2000. godine, te te­ški put Hr­vat­ske ka Evrop­skoj uni­ji.

Ne­ko­li­ko je raz­lo­ga za­što se ova knji­ga zo­ve Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land). Pr­vi je mit ko­ji bu­di se­ća­nje na sa­mu Hr­vat­sku na bra­ni­ku hri­šćan­stva ili Evro­pe, ka­ko se di­že da od­bra­ni ve­li­ku ci­vi­li­za­ci­ju od na­pa­da s Is­to­ka.[1] Ta sli­ka se iz­no­va po­ja­vlju­je u hr­vat­skoj umet­no­sti i kul­tu­ri, ko­ri­sti se ka­ko bi se su­ko­bi iz de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka uči­ni­li ra­zu­mlji­vi­jim i stva­ra ube­dlji­vu pri­ču o na­ro­du ko­ji je usme­ra­vao isto­ri­ča­re i pu­to­pi­sce u nji­ho­vom pri­ka­zu ze­mlje. Ako se taj na­ra­tiv osta­vi po stra­ni, pak, su­štin­ski pro­blem hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke od­u­vek je bio ka­ko da se op­ho­di pre­ma unu­tra­šnjim gra­ni­ca­ma sa­me dr­ža­ve – od Istar­skog po­lu­o­str­va, gde se pre­o­vla­đu­ju­ći kon­cept re­gi­o­nal­nog iden­ti­te­ta di­či vi­še­stru­kim slo­je­vi­ma pri­pad­no­sti, do dal­ma­tin­skog za­le­đa i nje­go­vog pre­kla­pa­nja sa Her­ce­go­vi­nom, pra­gom Bal­ka­na či­ji deo Hr­vat­ska ni­kad ne bi tre­ba­lo da bu­de, a opet uvek ne­ka­ko je­ste. Ta pi­ta­nja su pri­sut­na iza mno­gih slu­ča­je­va u ovoj knji­zi i po­ka­zu­ju ka­ko se isto­ri­ja upli­će u sa­vre­me­nu po­pu­lar­nu kul­tu­ru: hr­vat­ska po­pu­lar­na mu­zi­ka je zvuk mno­gih gra­ni­ca čak i kad je ob­u­hva­će­na ide­jom da je kul­tu­ra sva­ke et­nič­ke na­ci­je je­din­stve­na i oso­be­na. Po­red ovih opa­ža­nja svoj­stve­nih jed­noj dr­ža­vi, sva­ka po­li­tič­ka i kul­tur­na ce­li­na je ze­mlja gra­ni­cā. Njen iden­ti­tet će za­vi­si­ti od ose­ća­ja gde ta ce­li­na pre­sta­je i od na­či­na na ko­ji se mo­že re­ći da ste iz­van nje – od tre­nut­ka kad se mo­ra­te za­pi­ta­ti da li ste i da­lje u njoj ili ne.

Li­te­ra­tu­ra

Pro­u­ča­va­nje po­pu­lar­ne mu­zi­ke u ju­go­i­stoč­noj Evro­pi neo­dvo­ji­vo je od isto­rij­ske te­me pre­o­bra­ža­ja ta­ko­zva­ne “folk kul­tu­re” ko­ja se po­ja­vi­la kad su od­re­đe­ni ša­blo­ni so­ci­ja­li­stič­ke in­du­stri­ja­li­za­ci­je pri­vu­kli ogro­man broj se­o­skog sta­nov­ni­štva u grad­ske sre­di­ne. Mi­le­na Dra­gi­će­vić-Še­šić (1994) za­be­le­ži­la je nje­ne po­sle­di­ce na estra­di; Ines Pri­ca (1991) po­sma­tra­la je ka­ko se ona od­i­gra­va­la me­đu omla­di­nom u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu; Ivan Čo­lo­vić (1985) ras­pra­vljao je o sti­ho­vi­ma kao tek­sto­vi­ma; Ljer­ka Ra­smu­sen (2002) pru­ži­la je sve­o­bu­hva­tan isto­rij­ski opis estrad­nog folk po­slo­va­nja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Erik Gor­di (Gor­dy, 1999), Stef Jan­sen (2005a) i Na­i­la Ce­ri­ba­šić (1993; 2000) po­ka­za­li su ka­ko su se dis­kur­si o pop, rok i folk mu­zi­ci pre­o­bra­zi­li da bi bi­li smi­sle­ni u no­vim po­li­tič­kim re­al­no­sti­ma na­kon ras­pa­da ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je.

Isto­ri­o­gra­fi­ja ju­go­slo­ven­skih ra­to­va i nji­ho­vog na­sle­đa je još op­se­žni­ja i pro­ble­ma­tič­ni­ja. Je­dan ne­dav­ni pra­vac raz­mi­šlja­nja o tim su­ko­bi­ma pred­sta­vio je ide­ju o “me­dij­skom ra­tu” ko­ji je pret­ho­dio, pro­pra­tio i oprav­dao et­nič­ko na­si­lje u ze­mlja­ma na­sled­ni­ca­ma. Po­sma­tra­nje za­bav­nih i in­for­ma­tiv­nih me­di­ja iz te per­spek­ti­ve pro­ši­ru­je na­še raz­u­me­va­nje na­či­na na ko­ji su eli­te gle­da­le da pro­mo­vi­šu et­nič­ko po­i­sto­ve­ći­va­nje i raz­la­ga­nje tran­set­nič­kih iden­ti­te­ta: po­pu­lar­na mu­zi­ka na­bi­je­na sup­til­nim i ne ta­ko sup­til­nim na­ra­ti­vi­ma o na­ci­ji uvla­či­la se u sva­ko­dnev­ni ži­vot i uisti­nu na­dži­ve­la po­li­tič­ke pro­jek­te ko­ji su je na­dah­nu­li. Ras­pra­vlja­nje o kul­tur­noj pro­duk­ci­ji do da­na da­na­šnjeg, ume­sto usred­sre­đi­va­nja na sam iz­dvo­je­ni rat, osve­tlja­va i po­sto­je­će is­tra­ži­va­nje po­li­tič­kih ele­me­na­ta hr­vat­ske de­mo­krat­ske tra­di­ci­je. Sva­ko­dnev­ni dru­štve­ni i kul­tur­ni ži­vot, pak, ni­je od­re­đen je­di­no is­ku­stvom ju­go­slo­ven­skih ra­to­va. Po­sle­di­ce i obim ot­ce­plje­nja Hr­vat­ske od Ju­go­sla­vi­je oči­tu­ju se na raz­li­či­te i ne­pred­vi­di­ve na­či­ne ko­je na­ci­o­nal­ni (ili čak biv­ši na­ci­o­nal­ni) ni­vo ana­li­ze po­ne­kad ne mo­že ob­ja­sni­ti.

Hr­vat­ska et­no­lo­gi­ja i et­no­mu­zi­ko­lo­gi­ja i da­lje ima­ju po­sto­ja­no za­ni­ma­nje za po­pu­lar­nu mu­zi­ku, po­sta­vlja­ju­ći več­na et­no­lo­ška pi­ta­nja u sa­vre­me­nom ob­li­ku: ka­ko se folk kul­tu­ra (et­no­lo­ški gle­da­no, kon­cep­tu­al­no se­me po­pu­lar­ne mu­zi­ke) pre­o­bra­zi­la za­hva­lju­ju­ći ur­ba­ni­za­ci­ji, in­du­stri­ja­li­za­ci­ji, ma­sov­nim me­di­ji­ma, sni­ma­telj­skoj i in­stru­men­tal­noj teh­no­lo­gi­ji, mi­gra­ci­ja­ma, ra­tu i svim dru­gim či­ni­o­ci­ma ko­ji po­ni­šta­va­ju pri­vid­nu et­no­lo­šku iz­ve­snost ogra­ni­če­nog se­la? Is­tra­ži­va­nje “et­no­lo­gi­je na­še sva­ko­dne­vi­ce” Du­nje Riht­man-Augu­štin pod­sta­klo je po­me­ra­nje ka sva­ko­dnev­nom u hr­vat­skoj an­tro­po­lo­gi­ji u isto vre­me kad su Ivan Čo­lo­vić i Mi­le­na Dra­gi­će­vić-Še­šić spro­vo­di­li svo­ja is­tra­ži­va­nja u Sr­bi­ji. Et­no­lo­gi­ju je, me­đu­tim, kra­jem osam­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka, ob­u­zeo ras­pad Ju­go­sla­vi­je. Is­tra­ži­va­či sa In­sti­tu­ta za et­no­lo­gi­ju i fol­klo­ri­sti­ku (IEF) u Za­gre­bu ob­ja­vi­li su to­kom de­ve­de­se­tih mno­štvo pu­bli­ka­ci­ja o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu i po­pu­lar­noj mu­zi­ci to­kom ra­ta (npr. Ce­ri­ba­šić 1993, 1995; Ča­le Feld­man, Pri­ca i Senj­ko­vić ur. 1993; Pe­tan ur. 1998), ko­je slu­že i kao opis mu­zič­kog raz­vo­ja i kao obe­lež­je ten­zi­ja po­ve­za­nih s aka­dem­skim is­tra­ži­va­njem u do­mo­vi­ni to­kom dru­štve­nog i po­li­tič­kog pre­vra­ta u rat­nim i po­sle­rat­nim go­di­na­ma. Hr­vat­ska na­uč­na li­te­ra­tu­ra na­sta­vlja da do­pu­nju­je iz­u­zet­no bo­gat iz­vor po­da­ta­ka o te­ma­ma po­put tra­di­ci­ja iz­gra­đe­nih oko od­re­đe­nih in­stru­me­na­ta (Bo­ni­fa­čić 1995, 1998) ili pe­vač­kih tra­di­ci­ja (Ća­le­ta 1999, 2001, 2008), me­đu­sob­nog de­lo­va­nja mu­zi­ke i vi­zu­el­ne kul­tu­re (Senj­ko­vić 2002), isto­ri­je omla­din­skog uku­sa za kul­tu­ru (Pe­ra­so­vić 2001), uspo­me­ne na Ti­ta (Pe­tro­vić i Ru­bić 2006) ili oso­be­no­sti Is­tre (Ka­la­poš 2002, Or­lić 2004). Pro­u­ča­va­o­ci iz Hr­vat­ske i da­lje pro­mi­šlja­ju sta­tus an­tro­po­lo­ga iz­nu­tra, u do­mo­vi­ni, pri­kaz tra­di­ci­je i pri­me­nji­vost za­pad­nih te­o­ret­skih mo­de­la na pro­u­ča­va­nje post­so­ci­ja­li­stič­ke kul­tu­re.

Iz­u­zev po­gla­vlja o ju­go­slo­ven­skoj (ujed­no i hr­vat­skoj) rok mu­zi­ci u knji­zi Sa­bri­ne Ra­met iz 1994. godine, gde se ona ba­vi ro­kom i po­li­ti­kom u Is­toč­noj Evro­pi i Ru­si­ji (Ra­met, 1994), pro­u­ča­va­nje po­pu­lar­ne mu­zi­ke uglav­nom je pre­pu­šta­no po­zna­va­o­ci­ma unu­tar da­te kul­tu­re. Moj rad, me­ne kao aka­dem­ki­nje “spo­lja”, od­vi­jao se u nu­žnom di­ja­lo­gu s obim­nim bro­jem lo­kal­nih is­tra­ži­va­nja. Ni­kad ni­sam bi­la si­gur­na da li je na­vod­na pred­nost ne­ko­ga spo­lja u to­me da ne pod­ra­zu­me­va lo­kal­ne dru­štve­ne i kul­tur­ne struk­tu­re nad­ma­ši­va­la lin­gvi­stič­ke i kul­tur­ne ne­do­stat­ke ne­ma­nja upra­vo tog pod­ra­zu­me­va­nog zna­nja. Ako ni­šta dru­go, na kra­ju sam ra­ci­o­nal­no za­klju­či­la, bar je vre­de­lo to sa­zna­ti.

Me­to­do­lo­gi­ja

Da bih is­tra­ži­va­la hr­vat­sku po­pu­lar­nu mu­zi­ku kao ne­ko ko ne pri­pa­da is­toj kul­tu­ri, mo­ra­la sam da se upo­znam sa sa­mim mu­zič­kim tek­sto­vi­ma, uče­ći o uslo­vi­ma u ko­ji­ma su na­sta­ja­li i ima­ju­ći za cilj da raz­u­mem ka­ko lju­di pro­na­la­ze smi­sao u mu­zi­ci s ko­jom do­la­ze u do­dir. Ke­trin Ver­de­ri opi­sa­la je pred­no­sti “et­no­graf­skog pri­stu­pa tek­stu­al­noj ana­li­zi”: te­ren­ski rad tre­ba­lo bi da bu­de do­dat­ni ana­li­tič­ki me­tod ko­ji po­ma­že is­tra­ži­va­ču da raz­u­me “te­ren dru­štve­nih od­no­sa” u ko­ji­ma tek­sto­vi cir­ku­li­šu (Ver­dery 1991: 19-20). Shod­no to­me, spo­ji­la sam svo­je isto­rij­sko is­tra­ži­va­nje s opa­ža­nji­ma uče­sni­ka i raz­go­vo­ri­ma s nji­ma. Moj te­ren­ski rad od­vi­jao se u pe­ri­o­du od osam do de­vet me­se­ci u Hr­vat­skoj, to­kom tri po­se­te iz­me­đu ju­la 2006. i sep­tem­bra 2007. godine. Obič­no sam bi­la u Za­gre­bu: to je zgod­no me­sto za do­go­va­ra­nje in­ter­vjua dok se oba­vlja pre­tra­ži­va­nje štam­pe u Na­ci­o­nal­noj i Uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci i ima pri­stup ši­ro­kom ni­zu kul­tur­nih do­ga­đa­ja, ma­da se te­ško mo­že re­ći da ono pred­sta­vlja Hr­vat­sku u ce­li­ni. (Ni­je da ijed­no me­sto u Hr­vat­skoj, ima­ju­ći u vi­du nje­nu ši­ro­ku re­gi­o­nal­nu ra­zno­li­kost, oso­bi­to pred­sta­vlja ze­mlju u ce­li­ni). Mo­ja po­sled­nja po­se­ta ob­u­hva­ti­la je i jed­nu va­roš u Is­toč­noj Sla­vo­ni­ji. Tri po­se­te su mi pru­ži­le mo­guć­nost da ži­vim u tri raz­li­či­ta kra­ja u Za­gre­bu i spre­či­le me – neo­če­ki­va­na, ako ne i do­bro­do­šla pred­nost – da se ikad ose­tim pre­vi­še ko­mot­no na te­re­nu. Čim bih po­če­la da se skra­ša­vam i ne pri­me­ću­jem stva­ri, kre­nu­la bih ku­ći.

Na­me­ra­va­la sam pr­vo­bit­no da go­vo­rim sa svo­jim is­pi­ta­ni­ci­ma u po­lu­struk­tur­nim in­ter­vju­i­ma ko­ji bi tra­ja­li iz­me­đu 60 i 90 mi­nu­ta. Po­što bi se is­pi­ta­ni­ci pred­sta­vi­li,[2] kre­nu­la bih da ih is­pi­tu­jem o va­žnim te­ma­ma iz svog is­tra­ži­va­nja me­di­ja; is­pi­ta­ni­ci su, me­đu­tim, če­sto po­zna­va­li od­re­đe­nu te­mu ili ak­tiv­nost, ili su se za­ni­ma­li za nju, pa sam ih u tom slu­ča­ju ohra­bri­va­la da pro­ve­du ko­li­ko god vre­me­na že­le go­vo­re­ći o njoj (je­dan od raz­lo­ga za te­ren­ski rad, naj­zad, je­ste da pro­ble­mi me­di­ja ni­su nu­žno isti kao oni ko­ji su bit­ni u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu).[3] Na­šav­ši se na te­re­nu, ot­kri­la sam da su od­la­sci na kon­cer­te ili gle­da­nje te­le­vi­zi­je s po­ten­ci­jal­nim is­pi­ta­ni­ci­ma če­sto otva­ra­li ras­pra­ve o va­žnim pi­ta­nji­ma neo­b­u­hva­će­nim u struk­tu­ri mo­jih pr­vo­bit­nih in­ter­vjua i skre­ta­li mi pa­žnju na stva­ri ko­je sam mo­gla da pre­vi­dim. Ta­ko je li­ni­ja iz­me­đu in­ter­vjua i opa­ža­nja uče­sni­ka po­sta­la ma­glo­vi­ta.

Mo­ji glav­ni iz­vo­ri isto­rij­skih po­da­ta­ka o po­pu­lar­noj mu­zi­ci i srod­nim obla­sti­ma bi­li su hr­vat­ske no­vi­ne i ča­so­pi­si, ko­ji su sa­dr­ža­li či­nje­nič­ne in­for­ma­ci­je i bi­li, ta­ko­đe, i sa­mi ve­o­ma ko­ri­sni kao pri­mar­ni iz­vo­ri u ras­pra­va­ma o mu­zi­ci. Kon­sul­to­va­la sam sva iz­da­nja Ve­čer­njeg li­sta iz de­ve­de­se­tih i iz­da­nja ne­ko­li­ko ča­so­pi­sa s raz­li­či­tom či­ta­lač­kom pu­bli­kom i raz­li­či­tim po­li­tič­kim sta­vo­vi­ma u pe­ri­o­du od 1990. do 2007. godine.[4] Do­dat­ni ma­te­ri­jal iz dnev­ne štam­pe bio je do­stu­pan na no­vin­skim In­ter­net ar­hi­va­ma, ko­je su do­no­si­le tra­čak te­re­na na moj ra­ču­nar u Bri­ta­ni­ji.[5] Ne­ko­li­ko me­se­ci po za­vr­šet­ku mog ra­da na te­re­nu, pri­ja­te­lji i ko­le­ge iz Hr­vat­ske i dru­gih kra­je­va sla­li su mi elek­tron­skom po­štom vi­deo snim­ke i član­ke, ko­je sam ne­ko vre­me pre­tva­ra­la u blo­go­ve kao in­ter­ak­tiv­nu za­me­nu za sa­mo­le­plji­ve be­le­ške što su pre­kri­va­le moj rad­ni pro­stor kod ku­će. Sti­ho­vi pe­sa­ma če­sto su se mo­gli na­ći na omo­ti­ma al­bu­ma ili na In­ter­ne­tu, a uko­li­ko to ni­je bio slu­čaj, sa­ma sam ih za­pi­si­va­la.[6] Mu­zič­ke spo­to­ve sam gle­da­la na hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji ili na saj­tu YouTu­be, ko­ji ni­je čak ni po­sto­jao kad sam za­po­če­la moje is­tra­ži­va­nje, a da­nas pred­sta­vlja ko­ri­stan iz­vor za is­tra­ži­va­če – kao i za či­ta­o­ce ko­ji će mo­žda po­že­le­ti da po­slu­ša­ju mu­zič­ke re­fe­ren­ce.

Uti­caj no­vih me­di­ja na po­pu­lar­nu mu­zi­ku i pro­ces is­tra­ži­va­nja pred­sta­vljao je za­pa­nju­ju­ći kon­tra­punkt dok se ovaj ru­ko­pis ob­li­ko­vao. Pi­sa­nje blo­go­va, dru­štve­ne mre­že i apli­ka­ci­je za ču­va­nje i pri­kaz fo­to­gra­fi­ja (“web 2.0”) do­šli su do Hr­vat­ske i pro­ši­ri­le se njom, pro­me­niv­ši iz­gled raz­go­vo­ra o mu­zi­ci; In­ter­net je omo­gu­ćio pri­stup mu­zič­kim i vi­zu­el­nim tek­sto­vi­ma na me­đu­na­rod­nom ni­vou, prem­da je po­sma­tra­nje ko­jem su mu­zi­ča­ri zna­li bi­ti iz­lo­že­ni bi­lo do­ne­kle ne­po­želj­no, a nje­go­va pri­ro­da si­vog tr­ži­šta ni­je uči­ni­la mno­go za ko­mer­ci­jal­nu moć hr­vat­ske mu­zič­ke in­du­stri­je. De­lo­krug i me­to­di is­tra­ži­va­nja po­pu­lar­ne mu­zi­ke u Hr­vat­skoj već bi da­nas iz­gle­da­li dru­ga­či­je kad bi se ot­po­če­lo ne­ko pro­u­ča­va­nje.

Za­hval­ni­ca

Dok­to­rant­ska na­gra­da Sa­ve­ta za is­tra­ži­va­nje umet­no­sti i dru­štve­nih na­u­ka obez­be­di­la je po­dr­šku mom is­tra­ži­va­nju na Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je pri Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu Lon­don i omo­gu­ći­la mi je da do­đem na ide­ju za ovu knji­gu. Ven­di Brej­svel i Ger Dej­zings do­pri­ne­li su svo­jim za­mi­sli­ma to­kom men­tor­stva, Ve­sna Po­pov­ski je nad­gle­da­la naj­ra­ni­je fa­ze mog post­di­plom­skog is­tra­ži­va­nja, a Erik Gor­di je dao ne­pro­ce­nji­vo vred­ne ko­men­ta­re na nje­go­ve ka­sni­je de­lo­ve. Do­dat­na sti­pen­di­ja kao deo mo­je dok­to­ran­tske na­gra­de obez­be­di­la je sred­stva za te­ren­ski rad u Hr­vat­skoj, a pro­gram raz­me­ne s Fa­kul­te­tom po­li­tič­kih na­u­ka na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu omo­gu­ćio mi je da pro­ve­dem tri upo­red­ne ne­de­lje u Be­o­gra­du. Po­ver­lji­vost me spre­ča­va da ot­kri­jem ime­na is­pi­ta­ni­ka u in­ter­vju­i­ma u Za­gre­bu i Sla­vo­ni­ji ko­ji su po­sve­ti­li svo­je vre­me da bi sa mnom po­de­li­li mi­šlje­nja i pri­če: ume­sto da ih iz­o­sta­vim sa spi­ska oso­ba s te­re­na ko­ji­ma se za­hva­lju­jem, jed­no­stav­no ću re­ći da mi je i pre­vi­še lju­di pru­ži­lo go­sto­prim­stvo i sa­rad­nju da bih ih ov­de po­i­me­nič­no na­ve­la. Kad sam se zbog jed­nog uz­bu­dlji­vog no­vog pro­jek­ta ob­re­la na Uni­ver­zi­te­tu Sa­ut­hemp­ton, Majk Ke­li i ta­mo­šnji Filozofski fakultet pru­ži­li su mi po­dr­šku ka­ko bih pri­pre­mi­la ko­nač­nu ver­zi­ju ove knji­ge. Za­jed­nič­ko hva­la upu­ću­jem mo­jim ko­le­ga­ma s Uni­ver­zi­tet­skog ko­le­dža Lon­don i Uni­ver­zi­te­ta Sa­ut­hemp­ton, kao i oso­blju Na­ci­o­nal­ne i Uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke u Za­gre­bu, te In­sti­tu­ta za is­tra­ži­va­nje et­no­lo­gi­je i fol­klo­ra, Bi­bli­o­te­ke na Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu Lon­don (na­ro­či­to spe­ci­ja­li­stič­koj bi­bli­o­te­ci u Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je), za­po­sle­ni­ma bi­bli­o­te­ke Har­tli u Sa­ut­hemp­to­nu, Bri­tan­ske bi­bli­o­te­ke i Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je. Naj­ve­će hva­la upu­ću­jem mojoj porodici.

Na­po­me­na uz iz­da­nje za Biblioteku XX vek

Et­no­gra­fi ni­kad ne pre­sta­ju da raz­mi­šlja­ju o svo­jim is­ku­stvi­ma, ali po­ne­kad mo­ra­ju da pri­la­go­de svoj ma­te­ri­jal for­mi knji­ge. Za ovaj pre­vod pre­u­re­di­la sam ma­te­ri­jal po hro­no­lo­škom a ne te­mat­skom osno­vu i iz­ba­ci­la po­ja­šnja­va­ju­ću gra­đu ko­ja ovoj či­ta­lač­koj pu­bli­ci ni­je po­treb­na. Uop­šte uzev, ta­ko­đe sam vra­ti­la na ori­gi­nal­ni je­zik ime­na i lo­kal­ne kon­cep­te ko­je sam pre­ve­la za en­gle­sko iz­da­nje. Dok sam to ra­di­la, bu­du­ći da se knji­ga ba­vi Hr­vat­skom, od­lu­či­la sam da ko­ri­stim hr­vat­sku rat­nu ter­mi­no­lo­gi­ju ta­mo gde po­sto­je raz­li­či­ta re­še­nja ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je. U ovoj knji­zi se, sto­ga, upo­tre­blja­va ter­min “Do­mo­vin­ski rat”, a ne “Rat u Hr­vat­skoj”, dok se hr­vat­ski voj­ni­ci na­zi­va­ju “bra­ni­te­lji”, a ne “bor­ci” ili “ve­te­ra­ni”.

Da bi se ru­ko­pis uklo­pio u for­mat Bi­bli­o­te­ke XX vek, skra­ti­la sam i spo­ji­la po­je­di­nač­ne ce­li­ne, u na­di da sam za­dr­ža­la sve ključ­ne tač­ke na­ra­ti­va. Zbog toga se i naslovi pojedinih poglavlja razlikuju od onih u originalu, ali njihov sadržaj nije izmenjen. Iz istog razloga, bi­bli­o­gra­fi­ja ni­je ta­ko sve­o­bu­hvat­na kao u en­gle­skom iz­da­nju, ni­ti su fu­sno­te jed­na­ko pot­pu­ne. Uz no­vu ver­zi­ju ove knji­ge, do­dat­nu za­hval­nost upu­ću­jem Iva­ni Ba­jić-Haj­du­ko­vić i Je­le­ni Ob­ra­do­vić-Voč­nik na nji­ho­vim sa­ve­ti­ma i po­dr­šci u pri­pre­mi ovog iz­da­nja, kao i Iva­nu Čo­lo­vi­ću, izdavaču i ure­dni­ku Bi­bli­o­te­ke XX vek, nje­go­voj sa­rad­ni­ci Alek­san­dri Mar­ko­vić i pre­vo­di­o­ci­ma knji­ge Igo­ru Cvi­ja­no­vi­ću i Ale­nu Be­ši­ću.

Sadržaj

Predgovor …………………………………………………………………..

7

I

HRVATSKA I RASPAD JUGOSLOVENSKOG KULTURNOG PROSTORA …………………………………………

17

Televizija, muzička industrija i raspad Jugoslavije …….

17

Tri druga suverene Hrvatske: komunisti, Jugosloveni i Srbi ……………………………………………………………………..

23

Vesti, muzika i komunikacija u Domovinskom ratu …

25

Stop the War in Croatia ………………………………………….

27

Hrvatski Band Aid ……………………………………………………..

29

Uloga popularne muzike na HTV-u ………………………….

32

Teme ratnog popa …………………………………………………..

Religija ………………………………………………………………

Zemlja ……………………………………………………………….

Rod ……………………………………………………………………

Istorija ……………………………………………………………….

35

39

40

42

44

Kontranarativ ……………………………………………………………

46

“Zvanična” i “alternativna” muzika ………………………….

49

Status zvezde i rat …………………………………………………..

53

Fenomen Marka Perkovića Tompsona …………………….

59

Mit o vojniku rokeru ………………………………………………..

63

Projekat kulturnog suvereniteta ……………………………..

66

Popularizacija tamburaške tradicije …………………………

68

Dora i Evrovizija: suverena Hrvatska ulazi među evropske televizije ………………………………………………….

74

Kontroverza povodom kombinovanja tamburice …….

76

Neda Ukraden i konstrukcija etničkih biografija ……..

79

II

REINTEGRACIJA NACIJE: MUZIKA I POLITIKA NAKON “BLJESKA” I “OLUJE” …………………………………

85

Istočna Slavonija i Vukovar …………………………………………

85

Komercijalizacija tamburice ……………………………………

93

Izmišljanje kro-densa ……………………………………………..

102

Upravljanje istarskom neodređenošću ……………………

106

Narodna muzika i izvorni pokreti ……………………………

110

Muzika i vojska u poznom tuđmanizmu ………………….

113

“Povratak” Bošnjaka u suverenu Hrvatsku ……………….

116

Hrvatska glazbena unija ………………………………………….

121

Jezik, muzika i etnički identitet ………………………………….

126

Sociološka drugost folka ………………………………………….

131

Vreme da se krene? ……………………………………………….

136

Patriotski “kanon” danas …………………………………………

139

Kratka rekapitulacija  …………………………………………………

143

Patriotska muzika ……………………………………………..

143

Kulturne granice nacije ……………………………………..

145

III

POSLE TUĐMANA (I MILOŠEVIĆA): POLITIKA, PROTEST I NOVI TRANSNACIONALIZAM …………………

151

Infrastruktura popularne muzike ……………………………..

151

Popularna muzika u protestima protiv Račana i Mesića ……………………………………………………………………

152

Tompson i protesti protiv Račana i Mesića ………………

155

Sećanje na Drugi svetski rat i oživljavanje ekstremne desnice ………………………………………………………………….

162

Politička promena i srpsko-hrvatski odnosi ………………

170

Slušajmo hrvatsko?: muzička industrija u Sanaderovoj Hrvatskoj …………………………………………………………………

174

Komemoracija optuženika za ratne zločine ………………

178

Šorti: od novog novog vala do reperskog Škore ………

189

Tomislav Bralić: još jedan “Thompson nove vlade” ….

193

“Jugonostalgija” i ponovno okupljanje Bijelog dugmeta ………………………………………………………………..

195

Povratak Tompsona: marketing i značenje ……………….

198

Popularnost srpskog i bosanskog pop-folka u Hrvatskoj ……………………………………………………………..

206

Etno, parodija i semplovanje: kad folk nije folk ……….

213

Hrvatska popularna muzika u evropskim očima ………

222

Estrada protiv tradicije: preporod klapa ………………….

229

Muzički i lični identitet ………………………………………….

232

Narativi folka i grada ……………………………………………..

235

(Ne)odlazak u narodnjački klub ……………………………….

239

Tompson kao simbol netolerancije ………………………….

243

Razgovori o nenadano transnacionalnoj muzici ……….

246

Doček vaterpolista: sport, muzika i nacija ……………….

247

Tompsonov koncert na stadionu: hvatanje u koštac sa ratnim sećanjem …………………………………………………

253

Istorijsko sećanje u Istri i inostranstvu  ……………………..

262

Satirični folk mjuzikl: smeh na granici ……………………….

264

Kratka rekapitulacija ……………………………………………..

268




[1] Vi­de­ti Ža­nić 2003.

[2] Sva ime­na su iz­me­nje­na ka­ko bi se za­šti­ti­la pri­vat­nost uče­sni­ka.

[3] Kad sam raz­go­va­ra­la s pro­fe­si­o­nal­ci­ma iz sve­ta mu­zi­ke, usred­sre­đi­va­li bi­smo se vi­še na isto­rij­ske po­dat­ke i ulo­gu is­pi­ta­ni­ko­ve or­ga­ni­za­ci­je. Stva­ra­nje mu­zi­ke je, na­rav­no, spek­trum su­bjek­ti­vi­te­ta pre ne­go raz­gra­ni­če­nje iz­me­đu pro­fe­si­o­na­la­ca i ama­te­ra; “pro­fe­si­o­nal­ci­ma” sam sma­tra­la oso­be sa stal­nim pri­ma­nji­ma ili do­bro­volj­nim uče­šćem u od­re­đe­noj or­ga­ni­za­ci­ji ili ak­tiv­no­sti, ko­je su mo­gle da pru­že po­dat­ke o to­me.

[4] Za­gre­bač­ki ne­delj­ni­ci Glo­bus (1990-) i Na­ci­o­nal (1995-), po­ro­dič­ni ne­delj­nik Are­na (1990-) ko­ji je uglav­nom bio na­me­njen že­na­ma iz ma­njih me­sta i se­la (ko­je su se mo­žda i pre­se­li­le u ve­će gra­do­ve), opo­zi­ci­o­ni, sa­ti­rič­ni ne­delj­nik Fe­ral tri­bune (1993-), split­ski ne­delj­nik Ne­djelj­na Dal­ma­ci­ja (1990-1998), ko­ji je dr­ža­va pre­u­ze­la 1993, te krat­ko­ve­ki ne­delj­nik kraj­nje de­sni­ce Slo­bod­ni tjed­nik (1990-1993).

[5] Ve­čer­nji list, dr­žav­ni dnev­nik Vje­snik i split­ski dnev­nik Slo­bod­na Dal­ma­ci­ja od 1999; ri­ječ­ki No­vi list, 2002-2006; dnev­ne no­vi­ne Ju­tar­nji list od 2005; ta­bloid 24 sa­ta od 2006.

[6] Si­ste­ma­tič­no sam sa­ku­pi­la 733 tek­sta pe­sa­ma o na­ci­o­nal­nom i re­gi­o­nal­nom iden­ti­te­tu i su­sre­la se ve­ro­vat­no s još 2.000 pe­sa­ma na ra­zno­ra­zne te­me. Iz­vor­ni go­vor­nik je pro­ve­rio mo­je pre­vo­de sti­ho­va.