PRIKAZ
Todor Kuljić
TITOSTALGIJA
Mitja Velikonja, Titostalgia
– A Study of Nostalgia for Josip Broz, 2008,
Mirovni inštitut, Ljubljana, 146 stranica.
Filozofija i društvo 3/2009, str. 253-257.
U sklopu domaće kulture sećanja verovatno je najmarkantnije
ime Josipa Broza Tita. Premda neravnomerno, nostalgično sećanje na
titoizam prisutno je u svim novim balkanskim državama. Titostalgija
je deo opšte jugonostalgije. Mladi ljubljanski sociolog kulture Mitja
Velikonja pokušao je da objasni kako se i zašto danas sećamo Tita.
Engleski prevod knjige sastoji se iz šest poglavlja, zaključka i
literature. Pisac je pokazao kako se Tito širom bivše Jugoslavije
iskazuje u masovnoj kulturnoj produkciji i zašto se njegovo ime još
uvek dobro prodaje. Velikonju ne zanima stari, nego novi titoizam,
odnosno Titov „život” posle smrti. Tito je prisutan u trgovinama suvenira,
a proslave Titovog rođendana svedoče o neuzdrmanom mestu
Tita u domaćoj kulturi sećanja. Titostalgija je deo jugonostalgije, a u
svetu je titoizam odavno sinonim režima nezavisnog od SSSR-a.
Velikonja sažeto, vešto i modernom konstruktivističkom retorikom
i uz dosta nijansiranja pokazuje kako je i zašto je slika Tita još
uvek politički simbol, artefakt masovne kulture i deo svakodnevnog
diskursa i prakse. Njegov pristup se oslanja na M. Albvaša i S. Bojm.
Na simboličkoj ravni on prepoznaje nostalgični diskurs o Titu koji se
koleba između melanholije, melodrame i kiča, ali i razložno zapaža
da titostalgija slaveći prošlost kritikuje sadašnjicu i više nam govori
šta je danas loše, nego šta je bilo bolje u prošlosti. Velikonjin pristup
je kombinacija konstruktivističkog i simbolističkog pravca u kulturi
sećanja. U središtu nije realni Tito, nego Tito-simbol kao referentni
okvir smisla, koji osmišljava ili obesmišljava iskustvo. Pamćenje Tita
je simbolički okvir koji iskazuje potrebe određenih grupa. Tito je simbol
sigurnosti kod sirotinje ili totalitarizma kod elita. Demonizacijom
socijalizma bave se moćni, titostalgijom podvlašćeni. Ali Velikonju
ne zanima da li je Broz bio dobar ili loš momak. On se kloni dubljeg
ideološko-kritičkog pristupa, pa je bliži Albvašu nego Hobsbaumu.
Ipak njegovi odgovori na pitanje otkuda nostalgija za titoizmom
ne ostaju uvek u okviru simbolizma gde inače govor o dominaciji
simbola i brendova zamagljuje važnije oblike prinude. Poznato
je da nezadovoljstvo postojećim ne vodi uvek radikalizmu nego katkada
i nostalgičnim snovima o boljoj prošlosti. Crvene nostalgije
ima od Baltika do Jadrana. Velikonja analizira njenu vizuelnu kulturu
na prostoru bivše Jugoslavije: proslave, muzeje, suvenire, grafite,
šiltove i javnu ikonografiju. Istraživana građa o kulturi nostalgije
prilično je reprezentativna, premda nužno nepotpuna. Pisac posmatra
sentimentalnu nostalgiju kao diskurs tranzicije razlikujući kulturu
titostalgije u ranijoj Jugoslaviji od titostalgične kulture u novim
balkanskim državama različitog statusa. To su oslobođene i okupirane
teritorije, protektorati, entiteti, distrikti, federacije, enklave, ili,
ironično rečeno, nove „banana” i „burek” republike.
Opšti je zaključak da danas Broza kao pozitivnu figuru opaža
većina sredovečnih i starijih građana, a to naročito važi na Kosovu.
Ali sećanja na Tita se reakcentuju.O reakcentovanju sećanja u Hrvatskoj
rečito govori to što je u Kumrovcu Ulica Josipa Broza Tita preimenovana
u Ulicu Josipa Broza, dok je osnovna škola „Maršal Tito”
preimenovana u školu „Josip Broz”. Joža je u Hrvatskoj dečak sa Sutle,
a nije Tito – heroj sa Sutjeske. U novim balkanskim državama
postoje brojna mesta sećanja na Tita: Memorijalni park i muzej u
Kumrovcu, Kuća cveća u Beogradu, muzej u Drvaru, spomen zbirke
na Brionima i na Visu. Nije reč o negovanju autentičnog sećanja nego
o medijskom društvu čije je načelo konstrukcija mita ili brenda. Pomenuta
mesta na različite načine brendiziraju Tita kao bon vivana
(reklamirajući Tito – turizam). Reditelji V. Brešan i G. Marković su
ga karikirali, ironizirali i demonizovali u u filmovima „Maršal” i
„Tito i ja”. Ali Velikonja pominje i drugačija mesta sećanja. Tako su
ugledna mesta okupljanja mladih kafe „Tito” u Sarajevu, luksuzni restoran
„Maršal” u Podgorici, bar „Tito” u centru Umaga, „Broz” kafe
u Skopju, kafe „Tito” i „Nostalgija” bar u Ljubljani, bar „29. novembar”
u Mariboru, „Tito” kafe u Beogradu i sl. U Skopju je metalski
zavod „Tito” zadržao ime, a u Labinu je 2005. otkriven novi spomenik
Brozu 2005. U mreži titostalgične kulture Velikonja pažljivo analizira
i pominje razne komemoracije i svečanosti. Tito je idealizovan
kao simbol prijateljstva, solidarnosti, napretka i sigurnosti, ali i kao
simbol patnje i propasti društva kao npr. kod etičara S. Stojanovića
koji koristi ironičnu metaforu Titonik. Lako je pojmljivo da je nostalgija
jača što je stvarnost crnja. Ali kako to da se titostalgija javlja i
u Sloveniji i kod dela mladih? Tu je odgovor složeniji i ne može se
svesti na žal starijih za mladošću niti na egzotičnost Titove velike i
nezavisne države. Velikonja priznaje da je Broz bio populista, a ne
kabinetski vođa kao savremeni političari. Osim toga, ne može se lako
zaboraviti industrijska i društvena modernizacija Jugoslavije i Titov
ugled u svetu koji nije bio prazna reputacija.
Pisac prilično uverljivo sociološki i kulturološki raščlanjava
protivrečnu titostalgiju: Josip Broz dobar skroz. Kod običnog čoveka
Tito je svakako pozitivna figura, a u celini gledano Broz danas
ima više pluseva nego minusa. Uzdržanom sudu da je Tito sačuvao
pozitivnost koja se ne može do kraja definisati Velikonja dodaje:
„Jednostavno Tito je Tito, a nostalgija funkcioniše kao jedina neupitna
i nepromenljiva istina o kojoj se ne može raspravljati. Nostalgija
nam mnogo govori o nezadovoljstvu sadašnjicom, to je konstrukcija,
a ne vraćanje prošlosti”.
Ova teza je zaoštrena u stavu da je titostalgija priča o izgubljenom
raju koji nikada nije postojao. Biće da je i ova teza izvedena
iz piščeve sklonosti simbolizmu, a ne ka kritici ideologije. Naime,
rečena ocena je preoštra jer je sećanje na titoizam i rezultat realnog
poređenja socijalne sigurnosti titoizma sa tegobama tranzicije. Velikonja
doduše dodaje da se danas žali za prošlim željama, perspektivama
i starom slavom. Pitanje je, međutim, da li su to bile samo puste
prošle želje. Utisak je da Velikonja donekle potcenjuje socijalnu
sigurnost socijalističke države i njene šanse društvene pokretljivosti.
Tito jeste njen krunski simbol i to već dosta govori o njemu. Pisac se,
doduše, mestimično trudi da izbegne banalnu relativizacija titoizma
i čestu paušalnu ocenu da je pozitivno sećanje na socijalizam rezultat
prohujale mladosti ili prošlih pustih želja i nada.
Istini za volju ovaj filter mladosti ulepšava ne samo Tita nego i
mnoge druge lidere koji su u a posteriori projekciji više dobri vladari
i zaštitnici, nego što su realne istorijske ličnosti sa dobrim i lošim
stranama. Jer i nostalgija, slično etnocentričnom mišljenju, pripada
dihotomnom i jednostranom, varljivom toplom utopijskom sećanju.
I budući da svaka utopija traži sreću, slobodu, sigurnost zlatnog doba
i zemlju meda imleka, to je i nostalgija žudnja za boljim svetom.Utoliko
i jugonostalgičari traže raj u Titovom vremenu, ali i nešto više.
Naime, nasuprot liberalizmu koji je lišen utopije, a danas i za mnoge
beznadežna realnost, u titoizmu je bilo nade i vere u bolje sutra. Danas
više nema vere da će biti bolje. Dakle, nostalgija jeste i žal za dobom
koje je bilo ispunjeno nadom. Ako je Tito danas simbol doba
masovne nade običnog čoveka, i ukoliko se složimo da je nada važan
segment samoodređenja i motivacije, onda se današnji nestanak nade
(u Blohovom smislu) ne može definisati jednostavno kao dokaz ranije
veštine velikog prevaranta i iluzioniste – Tita. Drugim rečima, pitanje
je da li se Tito danas pamti samo zbog toga što nam je nudio
lepu budućnost, za razliku od savremenog oporog neoliberalizma
koji realistično nudi samo rizično društvo? Razlika između titoizma i
tranzicije jeste složenija od razlike između iluzije i realizma. Velikonja
ne ulazi u ova pitanja, ali se ograđuje od tvrdnje da je titostalgija
kao dominantna diskurzivna konstrukcija sećanja na Tita i virtuelnu
Jugoslaviju prazna utopija. Nije utopija, jer je utopija okrenuta
budućnosti, dok je titostalgija okrenuta prošlosti. A šta je onda?
Preciznije rečeno titostalgija je simbolizacija traganja za boljim
svetom koja traje još od raspada Jugoslavije. Premda sećanje
ove vrste nije delatna radikalna alternativa, a još je manje ideologija
nove levice, koje skoro i da nema, titostalgija se ne može svesti ni na
običaj pokušaj da se ulepša prošlost i da se nađe emotivna osnova
kritike sadašnjice. Titostalgija jeste i rezultat poređenja konkretnih
aspekata društvene sigurnosti u socijalizmu i u tranziciji: rata i mira,
progona i međuetničke trpeljivosti, uposlenosti i nezaposlenosti,
besplatne i skupe zdravstvene zaštite i školovanja, zatvorenih i otvorenih
granica, umerene i visoke stope kriminala i sl. Dakle, treba
razlikovati toplu jugostalgiju od hladnog i realističnog poređenja titoizma
sa sadašnjicom. Premda je u osnovi mutna čežnja, nostalgija
privlači jer je „disidentska”, ali i zato što se, kako uočava Velikonja,
protivi hegemonoj demonizaciji prošlosti. Upravo zato što je reč o
romantičnom okviru protesta protiv tegoba u svetu koji se brzo menja
nostalgija ne može biti subverzivna kritika sadašnjice, odnosno
ne može jasno problematizovati teleologiju tranzicije i njenu neistoričnu
dogmu da živimo u konačno oslobođenom svetu. Kao što nijedna
nostalgija nije operativna ni programska, nego je više maštovita,
elegična i nesvesna, tako ni titostalgija nema mnogo zajedničkog sa realnom ocenom titoizma. Velikonja je dobro uočio da ovo
mutno osećanje više govori o tome zašto ponovo gradimo Broza,
nego o realnim protivrečnostima Brozove politike. U nostalgiji se
sećanja ne samo evociraju nego se i konstruišu, redefinišu i prilagođavaju.
Nije to samo dekontekstualizacija nego i potpuno nova kontekstualizacija
Broza. Pisac ove knjige uočava, ali šire ne razvija
tezu da je današnja slika Tita, koja obitava unutar šire jugonostalgije,
simptom poslesocijalističke tranzicije, koja obeležava tegobnu
kombinaciju neoliberalizma, neokonzervatizma i poslekolonijalizma.
S obzirom na to da titoizam ne može danas biti alternativa savremenom
kapitalizmu, nego je to bio u svom vremenu, jugonostalgija
jeste romantični, a ne realni otpor nacionalističkoj amneziji i selektivnom
pamćenju. Iako je prošlost u nekim važnim segmentima bila
humanija od sadašnjice, nostalgična primisao da je povratak prošlom
režimu moguć jeste neralna i neistorijska. Pa ipak, da li to znači
da titoizam treba ignorisati u traženju novih alternativa? Svakako,
ne. Naprotiv, realna i slojevita analiza titoizma može pomoći celovitijem
promišljanju kritike savremenog kapitalizma.
Na neki način tome može pomoći i ova knjiga koja opisuje jugonostalgične
čežnje uprkos tome što ove ne mogu operacionalizovati
program kritike kapitalizma i uprkos okolnosti da su često neartikulisana
želja za boljim. Može li, dakle, kritika postojećeg izvući
neku korist od analize titostalgije? Može pre svega dijagnostičku, jer
prihvatanje ili odbacivanje jugonostalgije već jasno pokazuje stupanj
i usmerenost nezadovoljstva postojećim. Nostalgija je, dakle,
važnija kao pokazatelj nezadovoljstva sa postojećim nego kao osnova
kritike postojećeg. Prosto rečeno kritika je hladna i konkretna
analiza, a nostalgija je topla i mutna čežnja. Iako se nije bavio ovom
usporedbom, Velikonja je na konkretnom materijalu u ovoj knjizi
nostalgiju „raščarao” na moderan i slojevit način.