Vladimir Arsenijević: Jugolaboratorija
Biblioteka XX vek, Beograd 2009.
Kad su, pre izvesnog vremena, beogradske ulice osvanule išarane natpisima: NE GAZI ĆIRILICU, moj prijatelj je, prešavši slučajno preko jednog od njih, primetio da po ćirilici nije gazio niti mu je to ikad palo na pamet sve dok mu je nisu ovako nekulturno, ovako pasivno-agresivno, poturili pod đonove.
Pa se vratio korak unazad i nagazio taj natpis, s vidnim uživanjem.
Vladimir Arsenijević i Biblioteka XX vek? Na prvi pogled, to verovatno zvuči kao neobična, možda i nelogična kombinacija. No, ako ste pratili povremena Arsenijevićeva javljanja u „nefikcijskom” registru, a naročito poslednjih godina intenzivirano pisanje za štampu, pre svega za Politiku i zagrebački nedeljnik srpske manjine Novosti, onda se prostor čuđenju veoma sužava…
Izbor iz ove, non-fiction Arsenijevićeve produkcije (esejistički, političko-publicistički, putopisni, „dopisnički” i kolumnistički tekstovi) okupljen je pod srećno izabranim naslovom Jugolaboratorija.
Kao i u svojim romanima, Arsenijević je najbolji kada piše o temama koje ne samo da ga se manje ili više neposredno dotiču, nego je i sa njima dobro upoznat, to jest, deo su njegovog životnog kulturološkog prtljaga. I baš tu se, gle, njegova „jugolaborantska” tekstualnost najjasnije približava osnovnom konceptu ove edicije: Vladimir A. ume, naime, da bude odličan, lucidan, duhovit i pronicljiv fenomenolog urbane svakodnevice, „progresivnih” i „regresivnih” subkultura koje se pojavljuju u javnom prostoru s težnjom da ga kolonizuju, pa makar obično nastaju i nestaju kao daleki odjeci „dominantnih” kulturnih obrazaca, preslikanih na nešto podzemniji teren. To se u ovoj knjizi naročito dobro vidi u njenom prvom poglavlju, posvećenom Beogradu i njegovom „prozelitskom lokalpatriotizmu” koji vaistinu nije lako preživeti…
A tu je Arsenijević nesmiljen, čak surov, pa opet nekako rasterećen i vedar: i kada piše o Kaluđerici kao etalonu suburbanog „divljeg istoka” na beogradski/srpski način, i kada raščlanjuje stil, ulogu i poruke radikalnih prigradskih repera, ali i njihovih gradskih parnjaka koji kroz „buntovničku” ikonografiju i Velike prazne Reči kamufliraju svoju savršenu saživljenost sa lokalnim političko-kulturološkim mejnstrimom, i kada preispituje pomalo bolesno samoljubivi lokalpatriotizam onih koji su poverovali u mit o Beogradu kao mestu sa Najluđom Zabavom Na Svetu, ali nekako istovremeno im stalno trebaju nove i nove potvrde toga od ljudi sa strane (kolebljivi narcizam jednog identiteta prilično zbunjenog i nesigurnog u sebe uistinu je čudo), i kada se – kroz više tekstova u knjizi – posveti realnom i simboličkom značaju gej-prava kao lakmusu, pokazatelju stanja u jednoj mnogo široj priči, ali i kada se pozabavi ikonografijom i treš-ideologijom omladinskih ekstremno desnih grupacija, čija je paradna homofobija neretko nekako čudno gejofascinirana, baš kao što je i njihova paradna ksenofobija manje-više prepisana (pardon: kopi-pejstovana!) od inostranih uzora (pa makar i ruskih)…
Većina najdužih tekstova u ovoj knjizi napisana je za strane listove i časopise, ili za neke druge (oratorske) prigode u inostranstvu. U njima ponekad ima ovdašnjem čitaocu suvišnih informacija ili objašnjenja, mada ni to možda nije zgoreg: ponekad nam se samorazumljivim učini i ono što takvo zapravo nije, zato nije loše definisati stvari uvek iznova. Tekstovi, pak, pisani za ovdašnju i ex-YU štampu u tom su smislu nekako relaksiraniji, direktniji: tu lakše prepoznajemo pisca Potpalublja ili čak Predatora.
Iako povremeno i te kako ume da analizira pojave na zanimljiv i originalan način, Arsenijeviću je poza Analitičara sasvim strana; umesto toga, on bira mnogo mu primereniju poziciju učesnika i svedoka: drugim rečima, ako je ovo (a jeste) pre svega knjiga o bezbrojnim formama jednog kontinuiranog propadanja (ali, na koncu, i sporog i klimavog oporavka) jednog (samo)devastiranog društva, onda Arsenijević ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je njegovo najjače književno oružje svedočanstvo, čak ispovest: ispisujući jednu malu literarnu, dobrim delom streetwise inspirisanu etnologiju jugo-kraha, autor uvek prvo sebe locira u toj priči, insistirajući na tome da piše o nečemu prema čemu ne može biti hladan i „nepristrasan”, jer zapravo piše o ljudima, vrednostima, događajima i procesima koji se najdirektnije odražavaju na njegov život, i od kojih nema spasa čak ni onda kada autor pokuša da se upusti u (uzaludno) bekstvo od „društvene stvarnosti” …
Kao nešto više od tek zanimljivog predaha između dva romana, Jugolaboratorija je zapravo samo druga strana onog „fikcijskog” Arsenijevića: u oba slučaja, bekstva od i iz neretko turobnih jugolaboratorijskih uslova ti nema! Pa, kad je već tako, onda bar uživaj: ako ne u samoj stvarnosti, onda u njenoj spisateljskoj obradi.
Teofil Pančić